Студија случаја 6: Зајечар – одбацивање приговора због непрецизног означавања подносиоца

Студија случаја 6

Зајечар – одбацивање приговора због непрецизног означавања подносиоца

Право на приговор представља један од основних механизама заштите изборног права. Његова сврха је да омогући да изборна комисија испита наводе о неправилностима, утврди чињенично стање и, када су испуњени законски услови, отклони последице незаконитог поступања.

Међутим, приговор може бити разматран само ако га поднесе лице које је законом овлашћено и ако садржи прописане елементе. Због кратких рокова и потребе да се брзо утврди ко покреће поступак и у чије име, изборни прописи оправдано захтевају прецизно означавање подносиоца.

Проблем настаје када се разлика између назива коалиције која је поднела изборну листу, назива проглашене изборне листе и овлашћеног лица користи као основ да се приговор одбаци без разматрања његове суштине, иако се из целокупног поднеска и изборне документације може разумети ко га подноси и у чије име.

Случај из Зајечара показује колико једна терминолошка непрецизност може имати озбиљне последице у изборном поступку и како формално право на приговор може остати без стварног дејства ако поднесак није састављен са потпуном правном прецизношћу.

Основни подаци о случају

Локални избори за Скупштину града Зајечара одржани су 8. јуна 2025. године. Након избора, Градској изборној комисији у Зајечару поднет је приговор у вези са изборним поступком.

Комисија није разматрала основаност навода из приговора, нити је испитивала да ли се описана изборна неправилност заиста догодила. Приговор је одбачен као непотпун и као поднет од неовлашћеног лица.

Спорно питање није било да ли је приговор поднет у року, да ли је упућен надлежној комисији или да ли је потписник био лице које је учествовало у изборном поступку. Комисија је проблем видела у начину на који су у поднеску означени:

подносилац изборне листе;
проглашена изборна листа;
овлашћено лице које је потписало приговор.

Разлог наведен у одлуци комисије

Према образложењу Градске изборне комисије, у приговору није наведен пун назив подносиоца проглашене изборне листе:

„Коалиција Промена у коју верујемо“.

У поднеску је потписник био означен као овлашћено лице изборне листе:

„Промена у коју верујемо — Угљеша Ђуричковић — Драгана Рашић“.

Комисија је направила правну разлику између:

коалиције као подносиоца изборне листе;
проглашене изборне листе као изборног учесника са посебним називом;
овлашћеног лица које поступа у име подносиоца.

Према ставу комисије, лице које је потписало приговор није било овлашћено да га поднесе у својству овлашћеног лица саме изборне листе, већ у име коалиције која је листу поднела. Пошто у наслову и тексту приговора није изричито и у пуном облику наведена коалиција као подносилац изборне листе, комисија је закључила да приговор не садржи обавезни елемент и да је формално поднет од неовлашћеног лица.

Три различита правна појма

Овај случај је важан јер показује да се у изборном поступку три појма, који у свакодневном говору могу изгледати као једно исто, правно разликују.

Подносилац изборне листе може бити:

политичка странка;
коалиција политичких странака;
група грађана.

Подносилац предузима формалне радње у поступку кандидовања. Он подноси изборну листу, одређује овлашћено лице и, у границама закона, користи правна средства.

Проглашена изборна листа носи назив под којим учествује на изборима. Тај назив може садржати:

назив странке или коалиције;
име носиоца листе;
имена кандидата;
политички слоган;
комбинацију више назива и имена.

Назив изборне листе зато не мора бити истоветан називу правног или политичког субјекта који ју је поднео.

Овлашћено лице је физичко лице које на основу овлашћења поступа у име подносиоца. Оно не подноси приговор у лично име, нити нужно „у име изборне листе“ као самосталног правног субјекта, већ у име странке, коалиције или групе грађана која га је овластила.

Мешање ових појмова може довести до закључка да лице које је несумњиво учествовало у изборном поступку формално није правилно означило субјекта у чије име поступа.

Да ли се из контекста могло утврдити ко подноси приговор

Кључно питање није само да ли је у поднеску употребљена правно најпрецизнија формулација. Потребно је испитати и да ли је, упркос непрецизности, из целокупне документације било могуће недвосмислено утврдити:

о којој изборној листи је реч;
ко је ту листу поднео;
ко је њено овлашћено лице;
у чије име то лице поступа;
на које изборе и неправилност се приговор односи.

Уколико је изборна комисија располагала решењем о проглашењу листе, коалиционим споразумом, овлашћењем и другом изборном документацијом, могла је да повеже наведене податке и утврди стварног подносиоца.

Са друге стране, изборна комисија није дужна да реконструише вољу подносиоца ако је поднесак до те мере нејасан да није могуће утврдити ко покреће поступак. Право на приговор припада законом одређеним субјектима, па питање активне легитимације није безначајна формалност.

Зато правна оцена зависи од степена непрецизности. Ако је постојала стварна и разумна сумња ко је подносилац, одбацивање може бити оправдано. Ако је, међутим, идентитет подносиоца био очигледан, а спор се сводио само на непотпуно навођење службеног назива, поставља се питање да ли је комисија применила несразмерно строг формализам.

Одбацивање без испитивања суштине

Најважнија последица одлуке била је то што наводи из приговора нису мериторно испитани.

Комисија није утврђивала:

шта се наводно догодило;
где и када се неправилност догодила;
који су докази понуђени;
да ли су наводи били тачни;
да ли је неправилност могла утицати на изборни резултат;
да ли је постојао основ за поништавање или другу меру.

Поступак се завршио на питању ко је формално означен као подносилац.

То не значи да су наводи из приговора самим тим били основани. Одбацивање не потврђује неправилност, али је ни не оповргава. Оно само значи да изборни орган није ушао у њихову суштину.

У изборним споровима таква последица има посебну тежину. Након истека рока, исти приговор се по правилу не може поново поднети у исправљеном облику. Формална грешка тако може трајно спречити да спорна радња буде институционално испитана.

Формализам као заштита правне сигурности

Процесна правила нису сама по себи препрека правној заштити. Она имају легитимну сврху.

Захтев да се подносилац прецизно означи омогућава комисији да утврди:

да ли лице има право на приговор;
да ли овлашћено лице заиста поступа у његово име;
да ли постоји више субјеката са сличним називима;
да ли се правно средство односи на конкретну изборну листу;
коме треба доставити одлуку;
ко сноси процесне последице.

Без ових правила могло би доћи до подношења приговора у туђе име, злоупотребе овлашћења или спорова о томе ко је заиста покренуо поступак.

Зато поука овог случаја није да изборне комисије треба да игноришу формалне недостатке. Поука је да морају направити разлику између:

недостатка који стварно онемогућава утврђивање подносиоца;
терминолошке непрецизности која не ствара стварну забуну.

Прекомерни формализам као препрека правној заштити

Прекомерни формализам постоји када се процесно правило примењује на начин који није сразмеран његовој сврси и који спречава разматрање суштине права, иако формални недостатак није створио стварну правну неизвесност.

У овом случају треба поставити следећа питања:

Да ли је комисија знала која коалиција је поднела листу?
Да ли је знала пун назив проглашене изборне листе?
Да ли је потписник био уписан као овлашћено лице?
Да ли је постојало друго лице или субјект са којим је могао бити помешан?
Да ли је из приговора било јасно на који изборни поступак се односи?
Да ли је непрецизност могла бити отклоњена непосредним увидом у службене акте?
Да ли је подносиоцу могла бити омогућена хитна исправка или допуна?

Уколико су одговори показивали да није постојала стварна неизвесност, одбацивање је имало за последицу да форма надвлада суштину.

Могућност допуне поднеска

Једно од централних питања јесте да ли је изборна комисија могла или морала да омогући подносиоцу да отклони недостатак.

У редовним управним поступцима непотпун или неразумљив поднесак се често враћа на допуну. Изборни поступак је, међутим, специфичан због изузетно кратких рокова и потребе за хитним одлучивањем. Због тога могућност допуне није увек уређена или примењива на исти начин као у општем управном поступку.

Ипак, чак и када закон не предвиђа формалан вишедневни рок за допуну, могуће је размотрити бржа решења:

тренутно обавештавање подносиоца;
исправку очигледне омашке;
достављање додатног овлашћења истог дана;
тумачење поднеска у вези са службеном документацијом;
позивање овлашћеног лица да недвосмислено потврди у чије име поступа.

Такво поступање мора бити једнако доступно свим изборним учесницима и не сме довести до продужења законских рокова на штету других страна. Али када је недостатак лако и одмах отклоњив, строго одбацивање није нужно једини могући приступ.

Однос коалиције и проглашене изборне листе

Назив коалиције и назив изборне листе могу бити веома слични, али правно нису нужно истоветни.

На пример, коалиција може носити један службени назив, док проглашена изборна листа може поред тог назива садржати имена кандидата или додатни слоган. У јавности, медијима и политичкој комуникацији често се користи скраћени назив листе, док се у изборној документацији захтева пуни службени назив.

Управо та разлика ствара ризик да лице:

у заглављу наведе назив листе;
у тексту говори о коалицији;
у потпису себе означи као овлашћено лице изборне листе;
приложи овлашћење које гласи на подносиоца листе.

Садржински је могуће разумети о ком субјекту је реч, али формално различити појмови нису доследно употребљени.

Зато се у сваком правном средству мора јасно написати, на пример:

Приговор подноси Коалиција „...“, као подносилац проглашене изборне листе „...“, преко овлашћеног лица ...

Оваква формулација недвосмислено раздваја сва три елемента.

Форензичка реконструкција поступка

За потпуну анализу случаја потребно је упоредити следеће документе:

коалициони споразум или други акт о образовању коалиције;
акт којим је одређен службени назив коалиције;
изборну листу поднету комисији;
решење о проглашењу изборне листе;
овлашћење лица које је поднело приговор;
оригинални приговор;
доказ о времену подношења;
одлуку Градске изборне комисије;
записник или снимак седнице на којој је одлучивано;
евентуално издвојено мишљење члана комисије;
одлуку суда, ако је против одбацивања изјављена жалба;
друге одлуке исте комисије о сличним поднесцима.

Посебно треба проверити:

да ли је име потписника истоветно имену у овлашћењу;
да ли је овлашћење било важеће;
да ли је обухватало подношење приговора;
да ли је у приговору наведен назив листе који се подудара са решењем о проглашењу;
да ли је назив коалиције изостављен или само скраћен;
да ли је комисија у другим предметима прихватала сличне скраћене називе;
да ли је постојала реална могућност забуне.

Једнакост у примени процесних правила

Као и у случају Косјерића, правна оцена поступања комисије зависи и од тога да ли је исти стандард примењиван на све изборне учеснике.

Потребно је упоредити:

приговоре других изборних листа;
начин на који су у њима означени подносиоци;
да ли су коришћени пуни или скраћени називи;
да ли су овлашћена лица означена као лица коалиције или изборне листе;
да ли је комисија тражила допуну;
да ли је недостатке тумачила благо или строго;
да ли су приговори неких подносилаца разматрани иако су садржали сличне непрецизности.

Ако је комисија свима примењивала исти строг стандард, проблем је пре свега у прекомерном формализму. Ако је исти недостатак код једног подносиоца толерисан, а код другог употребљен за одбацивање, онда се поставља и питање селективне примене закона.

Селективни формализам је нарочито опасан јер се може представити као неутрална процесна одлука, иако у пракси различито утиче на изборне учеснике.

Последице по правну заштиту

Одбацивање приговора због непрецизног означавања подносиоца може имати више последица:

наводи о неправилности остају неиспитани;
докази се не изводе;
сведоци се не саслушавају;
спорна радња се не оцењује;
кратак рок за подношење новог приговора може истећи;
виши орган или суд може разматрати само законитост одбацивања, а не саму неправилност;
изборни резултат може бити потврђен без мериторног одговора на пријављени проблем.

Ове последице не значе да је изборна неправилност доказана. Оне значе да институционални систем није дао одговор на питање да ли је постојала.

У јавности се зато може створити двоструко незадовољство: подносилац сматра да му је ускраћена заштита, док изборни орган формално тврди да се није ни могао упустити у суштину због процесног недостатка.

Правни значај случаја

Овај случај показује напетост између два легитимна циља:

правне сигурности и уредности поступка;
делотворне заштите изборног права.

Правна сигурност захтева да се зна ко подноси приговор и да ли има овлашћење. Делотворна заштита захтева да мања терминолошка грешка не онемогући испитивање озбиљне изборне неправилности када је идентитет подносиоца иначе неспоран.

Правилан приступ не подразумева укидање формалних правила, већ њихову сразмерну примену.

Када недостатак:

ствара стварну нејасноћу;
онемогућава проверу овлашћења;
не дозвољава утврђивање субјекта;
може довести до поступања у туђе име,

одбацивање може бити оправдано.

Када је, међутим:

подносилац познат;
овлашћено лице идентификовано;
изборна листа недвосмислено одређена;
комисија располаже службеном документацијом;
непрецизност лако отклоњива,

строго одбацивање може представљати несразмерну препреку приступу правној заштити.

Утицај на изборни интегритет

Један одбачен приговор сам по себи не доказује да је изборни резултат нетачан. Његов непосредни утицај зависи од садржине неправилности која је остала неиспитана.

Ипак, системски значај настаје ако изборне комисије често користе формалне недостатке да избегну мериторно одлучивање.

Такав образац може:

обесхрабрити изборне учеснике да користе правна средства;
повећати зависност од специјализоване правне помоћи;
привилеговати субјекте са већим организационим капацитетом;
омогућити да озбиљни наводи остану без институционалног одговора;
створити неједнакост између учесника;
смањити поверење у непристрасност изборне администрације;
претворити право на приговор у формалну, али тешко употребљиву могућност.

Када се изборни спорови завршавају превасходно на процесним питањима, јавност не добија одговор о суштини спорног догађаја. То дугорочно нарушава поверење чак и када су формалне одлуке законите.

Практична правила за састављање приговора

Овај случај показује да сваки приговор мора бити састављен тако да не оставља простор за спор о активном легитимисању.

У приговору треба изричито навести:

пун и службени назив подносиоца изборне листе;
правни облик подносиоца — странка, коалиција или група грађана;
пун назив проглашене изборне листе;
број изборне листе, када је релевантно;
име и презиме овлашћеног лица;
својство у којем то лице поступа;
да се приговор подноси у име подносиоца изборне листе;
основ и обим овлашћења;
пун назив надлежне изборне комисије;
врсту и датум избора;
прецизан опис спорне радње;
место и време неправилности;
доказе;
јасан правни и чињенични захтев;
датум, место и потпис.

Називе треба дословно преписати из:

решења о проглашењу изборне листе;
коалиционог споразума;
акта о образовању групе грађана;
службеног овлашћења.

Не треба користити медијске, скраћене или колоквијалне називе, чак ни када су општепознати.

Контролна формулација

Најсигурнија уводна формулација може изгледати овако:

Подносилац приговора је Коалиција „[пун службени назив]“, као подносилац проглашене изборне листе „[пун назив листе]“, коју у овом поступку заступа овлашћено лице [име и презиме], на основу овлашћења [ознака и датум, ако постоје].

Оваквом формулацијом јасно се раздвајају:

политички субјект;
проглашена изборна листа;
овлашћено физичко лице.

Она не гарантује да ће приговор бити усвојен, али у великој мери отклања могућност да буде одбачен због нејасног означавања подносиоца.

Поуке и препоруке

Случај Зајечара показује да у изборном поступку није довољно да из контекста буде разумљиво ко подноси приговор. Подаци морају бити изричито, потпуно и доследно наведени.

Истовремено, случај отвара питање да ли изборна администрација треба да буде усмерена искључиво на откривање формалних пропуста или на обезбеђивање делотворне контроле законитости избора.

Зато је потребно:

усвојити јединствен образац приговора за локалне изборе;
јасно разликовати подносиоца изборне листе, проглашену листу и овлашћено лице;
у званичним упутствима објавити примере правилног означавања;
омогућити хитно отклањање очигледних и мањих недостатака када то не угрожава изборне рокове;
одбацивање применити само када није могуће поуздано утврдити подносиоца или овлашћење;
захтевати да свака одлука о одбацивању објасни какву је стварну правну нејасноћу недостатак изазвао;
обезбедити једнаку праксу према свим изборним учесницима;
објављивати одлуке у претраживој бази ради уједначавања праксе;
организовати правну обуку овлашћених лица изборних листа;
успоставити интерну двоструку проверу поднеска пре предаје;
сачувати доказ о времену, начину и садржини подношења;
у случају одбацивања одмах користити расположиви правни лек.

Најважнија поука је двострука. Подносиоци приговора морају рачунати да и најмања терминолошка непрецизност може бити употребљена против њих. Изборне комисије, са друге стране, морају водити рачуна да процесна форма служи законитости, а не избегавању одлучивања о суштини.

Правна заштита није делотворна ако озбиљан навод о изборној неправилности остане неиспитан само зато што је неспорно овлашћено лице употребило назив изборне листе тамо где је требало дословно навести назив коалиције која ју је поднела.

Манипулације које ова студија илуструје: POST-02 — прекомерни формализам у поступању изборних органа; POST-03 — онемогућавање мериторног одлучивања; POST-05 — селективна примена процесних правила; POST-06 — формално постојање, а практично ограничавање правне заштите; POST-07 — одбацивање приговора због непрецизног означавања подносиоца.

Главни извори: приговор поднет Градској изборној комисији у Зајечару након локалних избора од 8. јуна 2025. године; одлука којом је приговор одбачен као непотпун и поднет од неовлашћеног лица; решење о проглашењу изборне листе; документација о коалицији и овлашћеном лицу; постојећи текст Атласа о случају Зајечар и контролној листи за подношење захтева и приговора.